Текелијанум

Српски Пантеон у Пешти

Текелијанум је био најважнија српска културно-просветна институција изван матичних српских земаља у деветнаестом и првој половини двадесетог века. Основао га је 1838. године у Пешти, у самом срцу данашње Будимпеште, Сава Поповић Текелија — племић, први Србин доктор правних наука и доживотни председник Матице српске. Ова задужбина је била трећа званична централна установа Срба у Угарској, после Српског народног позоришта (1812) и Матице српске (1826), и временом је постала средиште духовног, књижевног и националног живота српске заједнице у Хабзбуршкој монархији.

Иза задужбине је стајала јасна замисао — да се сиромашним а најдаровитијим српским ђацима и студентима из свих крајева у којима су Срби живели обезбеди бесплатан смештај, исхрана и стипендија током школовања на Пештанском универзитету. Од Текелијиног замаха зависила је будућност читавог једног слоја српске интелигенције.

I — Визија

Образовање као полуга народа

Текелија је још као млад човек дошао до уверења које га је пратило цео живот: да је образовање главна полуга подизања српског народа ка бољој будућности. Био је пријатељ и истомишљеник Доситеја Обрадовића, са којим се познавао и дописивао, и још пре оснивања задужбине лично је издвајао знатне суме за школовање српске омладине. Без потомства, у поодмаклим годинама одлучио је да читав свој иметак — наслеђен из старе арадске трговачке и племићке породице Поповић и увећан сопственом службом и пословима — усмери на образовање свог народа.

Године 1837, на наговор Теодора Павловића, тадашњег секретара Матице српске, Текелија је у Пешти за педесет хиљада форинти купио стару, оронулу кућу из средине осамнаестог века и реновирао је тако да у њој могу бити смештена дванаесторица питомаца. Намера је била јасна — у истој згради треба да буду и ђачки дом, и канцеларије Матице српске, и стан њеног секретара. Тако је Текелијанум од првог дана осмишљен као живи културни организам, а не пуки интернат.

II — Темељ

Почетни фонд

Двадесет првог августа 1838. године Текелија је сачинио такозвано Основатељно писмо — оснивачку повељу којом је установа званично заживела. Уз њу је предао и сву своју покретну и непокретну имовину на управу Матици српској. Почетни фонд задужбине био је по тадашњим мерилима изузетан: око сто педесет хиљада форинти готовине, две куће у Пешти, више кућа у Аради, њиве, ливаде и винограде, те двадесет и осам јутара земље уз сам дом. У почетку је дом примао дванаест питомаца, а када су приходи од имања почели да расту, тај број је подигнут на двадесет.

Истовремено, 1839. године, Текелија је Матици српској предао и обвезницу на двадесет хиљада форинти, чија је камата издржавала питомце. Годину дана касније, тестаментом потписаним у Пешти, своју Задужбину је именовао главним наследником целокупне имовине. Када је 21. септембра 1842. изненада преминуо, цео његов имовински апарат — спахилуци, куће, готовина — слио се у Текелијанум и Матицу српску.

III — Расадник интелигенције

Питомци Текелијанума

Од оснивања до Првог светског рата, дакле током нешто више од седам деценија, кроз Текелијанум је прошло преко три стотине педесет ђака и студената; према појединим изворима, до краја аустроугарске епохе тај број је премашио четири стотине. Списак питомаца чита се као галерија најсветлијих имена српске науке, књижевности и јавног живота деветнаестог и раног двадесетог века. Овде су у различитим епохама боравили, учили или радили:

Године 1866. Светозар Милетић је у згради Текелијанума покренуо лист „Застава“, тада најзначајније политичко гласило угарских Срба. Сâм Текелијанум је у сећањима његових питомаца остао упамћен као место строге дисциплине и духовне ватре. Вељко Петровић је забележио да је још у доба његовог боравка кружила прича о томе како је осамдесетогодишњи оснивач лично закључавао капију и фењером тражио по околним механама ђаке који би се преко реда искрали у ноћ.

IV — Дух места

Преодница и Коло младих Срба

Текелијанум није био само интернат — био је инкубатор. Године 1860, мадa једва двадесетогодишњи питомац Коста Руварац, уз помоћ старијег колеге Лазе Костића, основао је унутар дома културно-књижевно друштво „Преодница“. Кроз шеснаест година постојања — до 1876 — Преодница је окупљала младе Србе на књижевним вечерима, дискусијама о језичкој реформи и националном питању, и из ње су потекли многи каснији јавни радници. Када је Преодница угашена, њено место је 1880. године преузело ново књижевно и потпорно друштво под именом „Коло младих Срба“.

V — Седиште Матице

Дом матичне институције

Од 1838. до 1864. године у Текелијануму је била смештена и Матица српска — најстарија и најважнија српска културна установа, основана 1826. у Пешти. Свечана сала у приземљу зграде била је њено радно седиште; у подруму се налазила штампарија коју је Текелија набавио и поклонио Матици, и из које су излазиле прве књиге овог друштва. Када је 1864. Матица српска свечано пресељена у Нови Сад, она је и даље остала управитељ Текелијанума — све до 1878, када су је угарске власти приморале да управу препусти Српској православној црквеној општини у Пешти.

Текелијина лична библиотека — према сачуваним пописима, једна од најбогатијих српских приватних збирки осамнаестог века, са око четири хиљаде томова на петнаестак језика — пренета је у дом марта 1843, неколико месеци после његове смрти. Збирка је кроз деценије расла и до 1948. године бројала је преко десет хиљада свезака. Данас се чува у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, где је део Текелијиног наслеђа доступан читаоцима у виду од преко седам хиљада сачуваних књига.

VI — Здање

Старо и ново здање

Прва зграда Текелијанума, она коју је Текелија лично купио и реновирао 1837–1838, била је скромна двоспратница налик на типичне пештанске грађанске куће средине осамнаестог века. До почетка двадесетог века здање је дотрајало, а његова локација постала је предмет интересовања градских власти Будимпеште, које су желеле да на том месту прошире своју Магистратску зграду. Преговори око откупа су водили дуго, али Мађари су на крају одустали због превисоке цене.

Одлуком Патроната — посебног духовно-управног тела које је 1902. преузело старање над задужбином — стара кућа је срушена 1906. године. Камен темељац новог Текелијанума свечано је положен 10. новембра 1907, а четвороспратна палата је завршена и усељена 1909. године. Пројектована у духу позне сецесије са дискретним позивима на средњовековну српску архитектуру, нова палата у улици Вереш Палне 17–19 представља једно од најрепрезентативнијих српских здања у Средњој Европи. Декоративни елементи фасаде и ентеријера обложени су чувеном керамиком из мануфактуре Жолнаи у Печују — истим материјалом који красе и многе мађарске престижне грађевине из тог доба, попут зграде Парламента и Музеја примењених уметности.

Зграда је била подељена на два крила: у крилу „А“ налазио се интернат за српске ђаке, а у крилу „Б“ станови за издавање, чија је кирија финансирала рад дома. Оригинални витражи, лустери, лампиони, бравe, зидна керамика и сликана сецесионистичка орнаментика — све то је сачувано или, током касније обнове, пажљиво враћено у изворно стање.

VII — Мрак

Под катанцем

Између два светска рата број питомаца је постепено опадао — инфлација и замена новца у Краљевини Мађарској обезвредиле су готовину фонда, и део зграде се морао издавати под кирију само да би се задужбина одржала. Упркос томе, у периоду 1941–1944. дом се делимично опоравио, са преко тридесет питомаца под кровом. Прави и готово фатални удар уследио је после Другог светског рата: 1952. године мађарске комунистичке власти су зграду национализовале, а задужбину угасиле.

Деценијама које су следиле ова огромна репрезентативна грађевина у самом срцу Будимпеште стајала је закључана и заборављена. Епископ будимски Лукијан је касније описивао тај период као време када је иза катанца Текелијанума живео призор хорор-филма — простор у коме је столећима отицао српски културни живот сада је био тих, прашњав и неприступачан.

VIII — Повратак

Обнова мисије

Прва промена је дошла 1991. године, када је у Мађарској донет Закон о делимичном враћању црквене имовине. На основу њега је пет година касније, 1996, Српска православна Епархија будимска добила натраг половину зграде — у веома лошем грађевинском стању. Друга половина и данас се поступно откупљује, у договору са кућном заједницом. Од 2005. до 2012. године, у више фаза, грађевински, рестаураторски и конзерваторски радови на близу хиљаду квадратних метара простора финансирани су средствима Покрајинске владе АП Војводине у износу од око деведесет једног милиона динара (приближно 630.000 евра у тадашњој вредности).

Радове су извели врхунски конзерватори, а ентеријер у постсецесионистичком духу, са декоративним мотивима преузетим из српске средњовековне архитектуре, у потпуности је урађен по оригиналу. Свака брава, сваки витраж, сваки фрагмент сликане орнаментике враћен је у стање које одговара оном из 1909. године. Свечано отварање обновљених просторија одржано је у мају 2015, у присуству председника Покрајинске владе и епископа будимског.

IX — Данас

Текелијанум у нашем времену

После Хиландара, Текелијанум је највећа српска задужбина изван матичне државе — а уједно и највећа српска културно-просветна институција у иностранству. Данас њиме управља Патронат, на чијем се челу налазе два копредседника: епископ будимско-темишварски и председник Матице српске. Власник је Епархија будимска СПЦ.

Главна намена зграде остала је верна замисли свог оснивача. У интернатском делу, на трећем и четвртом спрату, живе и уче ученици Српске основне школе и гимназије „Никола Тесла“ из Будимпеште — деца из сентандрејске околине, Војводине, Републике Српске и других делова Србије. Свечана сала, која је до 1864. била седиште Матице српске, и даље се користи за свечане скупове, изложбе и предавања. У холу је постављена стална изложба портрета чланова породице Текелија, дар Галерије Матице српске. После сто седамдесет седам година непрекинутог постојања — макар и са дугим прекидом — задужбина Саве Текелије наставља ону мисију коју је њен оснивач уписао у оснивачку повељу: да српском народу буде кућа учености и духа, изграђена од камена, али још више од књига и од светлости коју даје образовање.