Никола Спасић

Живот посвећен раду и народу

Никола Спасић (1838—1916) био је српски велетрговац, добротвор и велики задужбинар. Његова имовина и задужбина су 1939. године вределе више од чувене Нобелове фондације. Рођен је у Београду, као унук Стојана из Лесковца. Почео је скромно, као воскарски и лицитарски шегрт, а затим изучио опанчарски занат у радњи Радована Барловца.

Од 200 дуката до империје

Године 1864. пожелео је да се осамостали. Имао је уштеђевину од 200 дуката, али то није било довољно. Тада му је Ђока Јовановић, брат његове прве жене Лепосаве, позајмио 500 дуката. То је била једина позајмица у животу Николе Спасића. Остао му је доживотно захвалан и касније га је помагао све до смрти. У Васиној улици отворио је 1865. кожарску радњу у којој се за опанке чекало у реду.

Три брака и скромност

Прва супруга Лепосава умрла је рано. Најдуже је живео са другом супругом, Станком "Чајом". Иако је постао енормно богат, у кући се живело скромно, без луксуза. Тек под утицајем треће супруге, Анастасије "Наке" Спасић, почео је интензивније да се бави јавним добротворним радом. Саградио је породичну кућу у Кнез Михаиловој 33, која је данас срце његове задужбине.

Ратник и спаситељ

Учествовао је у ратовима 1876. као редов-коњаник. Током Првог балканског рата 1912. године, у згради Управе монопола коју је закупио, организовао је помоћну болницу. Ангажовао је лекаре из Немачке и чувену др Драгу Љочић. Храна се спремала у његовој кући, а супруга Нака била је главна болничарка. Свакодневно је обилазио рањенике и испраћао их са финансијском помоћи.

Крајем 1915. године, стар и болестан, није желео да напусти свој народ. Повлачио се преко Ниша и Солуна до Крфа, где је и умро 1916. године. Његови посмртни остаци пренети су 1923. у његову задужбину, цркву Светог Трифуна на Топчидеру.