Велимир Михаило Теодоровић

Једини Обреновић који је све оставио Србији

В елимир Михаило Теодоровић (1849–1898) био је српски добротвор, задужбинар и ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића. Посебно место у историји српског задужбинарства заузима као једини припадник династије Обреновић који је целокупну своју имовину оставио Србији.

Према тестаменту из 1889. године, за јединог наследника своје покретне и непокретне имовине одредио је Краљевину Србију. Тестамент је допуњен 1893. године, када је легат остављен његовој полусестри Терези Шустер у виду шуме, из чијих прихода јој је до краја живота исплаћивана рента у немачким маркама — све до 1944. године.

Према јасно израженој жељи задужбина је морала бити издвојена од државне имовине и основана под именом „Велимиријанум“. Њен основни циљ био је унапређење науке, уметности, трговине, индустрије и занатства, а управљање фондом поверено је искључиво Државном савету.

Борба за опстанак задужбине

Након Велимирове смрти уследили су дуготрајни и скупи судски спорови, укључујући процесе пред румунским судовима. Наследство су оспоравали бројни потомци породице Обреновић, међу којима су били потомци Михаилове сестре Петрије и краљица Наталија.

Имање Негоја у округу Долж морало је бити продато 1904. године, а Државни савет је примио око 1.700.000 златних динара. Закон о раду задужбине потписао је 1905. године краљ Петар I Карађорђевић, чиме је створен правни оквир за њено деловање.

Деловање Велимиријанума

Задужбина је финансирала бројне хуманитарне, просветне и културне активности. Редовно су додељивана средства Српској академији наука, Београдском универзитету, као и многим школама широм земље. Сваке године 10% прихода било је намењено унапређењу и улепшавању Београда.

Велимиријанум је откупљивао књиге и часописе и слао их гимназијама, учитељским и сеоским школама, док је део фонда остајао у задужбинској библиотеци. Задужбина је успешно радила све до 1945. године, када је након укидања Државног савета њена управа пренета на Министарство просвете.

Последња позната помоћ из фонда додељена је 1971. године песнику Србољубу Митићу. Задужбина формално постоји и данас, али више не функционише.