Велимиријанум

Сврха и оснивање задужбине

В елимиријанум је задужбина основана тестаментом Велимира Михаила Теодоровића из 1889. године, са јасно дефинисаним циљем да њена имовина буде трајно одвојена од државне имовине и употребљавана искључиво за опште добро.

Оснивач је изричито одредио да задужбина служи развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији, као и да њоме управља једино и исключиво Државни савет Краљевине Србије.

Иако је задужбина формално настала још за живота оснивача, услед дуготрајних судских спорова и наследничких захтева, њени фондови су тек десет година након Велимирове смрти могли бити коришћени у складу са тестаментом.

Управљање и рад

Након доношења Закона о раду задужбине 1905. године, Државни савет је сваке године објављивао јавне извештаје о приходима и расходима Велимиријанума и расписивао конкурсе за доделу помоћи из задужбинских средстава.

Први управник задужбине био је Никола Пашић, док је касније располагање средствима поверено Српском привредном друштву „Привредник“. Средствима задужбине финансиране су бројне образовне, научне и хуманитарне установе.

Делатност и утицај

Од 1935. до 1940. године редовну помоћ из фонда примале су бројне хуманитарне и добротворне институције, Српска академија наука, Београдски универзитет, као и школе широм земље.

Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе које је поклањао гимназијама, учитељским и сеоским школама, док су примерци остајали у задужбинској библиотеци. Десет процената прихода систематски је издвајано за уређење и улепшавање Београда.

Судбина након 1945. године

Након Другог светског рата задужбина је тешко оштећена, а укидањем Државног савета 1945. године управу је преузело Министарство просвете. Последња забележена помоћ из фонда додељена је 1971. године.

Задужбина Велимиријанум формално постоји и данас, али више не обавља своју првобитну делатност.