Tekelijanum

Srpski Panteon u Pešti

Tekelijanum je bio najvažnija srpska kulturno-prosvetna institucija izvan matičnih srpskih zemalja u devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka. Osnovao ga je 1838. godine u Pešti, u samom srcu današnje Budimpešte, Sava Popović Tekelija — plemić, prvi Srbin doktor pravnih nauka i doživotni predsednik Matice srpske. Ova zadužbina je bila treća zvanična centralna ustanova Srba u Ugarskoj, posle Srpskog narodnog pozorišta (1812) i Matice srpske (1826), i vremenom je postala središte duhovnog, književnog i nacionalnog života srpske zajednice u Habzburškoj monarhiji.

Iza zadužbine je stajala jasna zamisao — da se siromašnim a najdarovitijim srpskim đacima i studentima iz svih krajeva u kojima su Srbi živeli obezbedi besplatan smeštaj, ishrana i stipendija tokom školovanja na Peštanskom univerzitetu. Od Tekelijinog zamaha zavisila je budućnost čitavog jednog sloja srpske inteligencije.

I — Vizija

Obrazovanje kao poluga naroda

Tekelija je još kao mlad čovek došao do uverenja koje ga je pratilo ceo život: da je obrazovanje glavna poluga podizanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti. Bio je prijatelj i istomišljenik Dositeja Obradovića, sa kojim se poznavao i dopisivao, i još pre osnivanja zadužbine lično je izdvajao znatne sume za školovanje srpske omladine. Bez potomstva, u poodmaklim godinama odlučio je da čitav svoj imetak — nasleđen iz stare aradske trgovačke i plemićke porodice Popović i uvećan sopstvenom službom i poslovima — usmeri na obrazovanje svog naroda.

Godine 1837, na nagovor Teodora Pavlovića, tadašnjeg sekretara Matice srpske, Tekelija je u Pešti za pedeset hiljada forinti kupio staru, oronulu kuću iz sredine osamnaestog veka i renovirao je tako da u njoj mogu biti smeštena dvanaestorica pitomaca. Namera je bila jasna — u istoj zgradi treba da budu i đački dom, i kancelarije Matice srpske, i stan njenog sekretara. Tako je Tekelijanum od prvog dana osmišljen kao živi kulturni organizam, a ne puki internat.

II — Temelj

Početni fond

Dvadeset prvog avgusta 1838. godine Tekelija je sačinio takozvano Osnovateljno pismo — osnivačku povelju kojom je ustanova zvanično zaživela. Uz nju je predao i svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu na upravu Matici srpskoj. Početni fond zadužbine bio je po tadašnjim merilima izuzetan: oko sto pedeset hiljada forinti gotovine, dve kuće u Pešti, više kuća u Aradi, njive, livade i vinograde, te dvadeset i osam jutara zemlje uz sam dom. U početku je dom primao dvanaest pitomaca, a kada su prihodi od imanja počeli da rastu, taj broj je podignut na dvadeset.

Istovremeno, 1839. godine, Tekelija je Matici srpskoj predao i obveznicu na dvadeset hiljada forinti, čija je kamata izdržavala pitomce. Godinu dana kasnije, testamentom potpisanim u Pešti, svoju Zadužbinu je imenovao glavnim naslednikom celokupne imovine. Kada je 21. septembra 1842. iznenada preminuo, ceo njegov imovinski aparat — spahiluci, kuće, gotovina — slio se u Tekelijanum i Maticu srpsku.

III — Rasadnik inteligencije

Pitomci Tekelijanuma

Od osnivanja do Prvog svetskog rata, dakle tokom nešto više od sedam decenija, kroz Tekelijanum je prošlo preko tri stotine pedeset đaka i studenata; prema pojedinim izvorima, do kraja austrougarske epohe taj broj je premašio četiri stotine. Spisak pitomaca čita se kao galerija najsvetlijih imena srpske nauke, književnosti i javnog života devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Ovde su u različitim epohama boravili, učili ili radili:

Godine 1866. Svetozar Miletić je u zgradi Tekelijanuma pokrenuo list „Zastava“, tada najznačajnije političko glasilo ugarskih Srba. Sâm Tekelijanum je u sećanjima njegovih pitomaca ostao upamćen kao mesto stroge discipline i duhovne vatre. Veljko Petrović je zabeležio da je još u doba njegovog boravka kružila priča o tome kako je osamdesetogodišnji osnivač lično zaključavao kapiju i fenjerom tražio po okolnim mehanama đake koji bi se preko reda iskrali u noć.

IV — Duh mesta

Preodnica i Kolo mladih Srba

Tekelijanum nije bio samo internat — bio je inkubator. Godine 1860, mada jedva dvadesetogodišnji pitomac Kosta Ruvarac, uz pomoć starijeg kolege Laze Kostića, osnovao je unutar doma kulturno-književno društvo „Preodnica“. Kroz šesnaest godina postojanja — do 1876 — Preodnica je okupljala mlade Srbe na književnim večerima, diskusijama o jezičkoj reformi i nacionalnom pitanju, i iz nje su potekli mnogi kasniji javni radnici. Kada je Preodnica ugašena, njeno mesto je 1880. godine preuzelo novo književno i potporno društvo pod imenom „Kolo mladih Srba“.

V — Sedište Matice

Dom matične institucije

Od 1838. do 1864. godine u Tekelijanumu je bila smeštena i Matica srpska — najstarija i najvažnija srpska kulturna ustanova, osnovana 1826. u Pešti. Svečana sala u prizemlju zgrade bila je njeno radno sedište; u podrumu se nalazila štamparija koju je Tekelija nabavio i poklonio Matici, i iz koje su izlazile prve knjige ovog društva. Kada je 1864. Matica srpska svečano preseljena u Novi Sad, ona je i dalje ostala upravitelj Tekelijanuma — sve do 1878, kada su je ugarske vlasti primorale da upravu prepusti Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Pešti.

Tekelijina lična biblioteka — prema sačuvanim popisima, jedna od najbogatijih srpskih privatnih zbirki osamnaestog veka, sa oko četiri hiljade tomova na petnaestak jezika — preneta je u dom marta 1843, nekoliko meseci posle njegove smrti. Zbirka je kroz decenije rasla i do 1948. godine brojala je preko deset hiljada svezaka. Danas se čuva u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, gde je deo Tekelijinog nasleđa dostupan čitaocima u vidu od preko sedam hiljada sačuvanih knjiga.

VI — Zdanje

Staro i novo zdanje

Prva zgrada Tekelijanuma, ona koju je Tekelija lično kupio i renovirao 1837–1838, bila je skromna dvospratnica nalik na tipične peštanske građanske kuće sredine osamnaestog veka. Do početka dvadesetog veka zdanje je dotrajalo, a njegova lokacija postala je predmet interesovanja gradskih vlasti Budimpešte, koje su želele da na tom mestu prošire svoju Magistratsku zgradu. Pregovori oko otkupa su vodili dugo, ali Mađari su na kraju odustali zbog previsoke cene.

Odlukom Patronata — posebnog duhovno-upravnog tela koje je 1902. preuzelo staranje nad zadužbinom — stara kuća je srušena 1906. godine. Kamen temeljac novog Tekelijanuma svečano je položen 10. novembra 1907, a četvorospratna palata je završena i useljena 1909. godine. Projektovana u duhu pozne secesije sa diskretnim pozivima na srednjovekovnu srpsku arhitekturu, nova palata u ulici Vereš Palne 17–19 predstavlja jedno od najreprezentativnijih srpskih zdanja u Srednjoj Evropi. Dekorativni elementi fasade i enterijera obloženi su čuvenom keramikom iz manufakture Žolnai u Pečuju — istim materijalom koji krase i mnoge mađarske prestižne građevine iz tog doba, poput zgrade Parlamenta i Muzeja primenjenih umetnosti.

Zgrada je bila podeljena na dva krila: u krilu „A“ nalazio se internat za srpske đake, a u krilu „B“ stanovi za izdavanje, čija je kirija finansirala rad doma. Originalni vitraži, lusteri, lampioni, brave, zidna keramika i slikana secesionistička ornamentika — sve to je sačuvano ili, tokom kasnije obnove, pažljivo vraćeno u izvorno stanje.

VII — Mrak

Pod katancem

Između dva svetska rata broj pitomaca je postepeno opadao — inflacija i zamena novca u Kraljevini Mađarskoj obezvredile su gotovinu fonda, i deo zgrade se morao izdavati pod kiriju samo da bi se zadužbina održala. Uprkos tome, u periodu 1941–1944. dom se delimično oporavio, sa preko trideset pitomaca pod krovom. Pravi i gotovo fatalni udar usledio je posle Drugog svetskog rata: 1952. godine mađarske komunističke vlasti su zgradu nacionalizovale, a zadužbinu ugasile.

Decenijama koje su sledile ova ogromna reprezentativna građevina u samom srcu Budimpešte stajala je zaključana i zaboravljena. Episkop budimski Lukijan je kasnije opisivao taj period kao vreme kada je iza katanca Tekelijanuma živeo prizor horor-filma — prostor u kome je stolećima oticao srpski kulturni život sada je bio tih, prašnjav i nepristupačan.

VIII — Povratak

Obnova misije

Prva promena je došla 1991. godine, kada je u Mađarskoj donet Zakon o delimičnom vraćanju crkvene imovine. Na osnovu njega je pet godina kasnije, 1996, Srpska pravoslavna Eparhija budimska dobila natrag polovinu zgrade — u veoma lošem građevinskom stanju. Druga polovina i danas se postupno otkupljuje, u dogovoru sa kućnom zajednicom. Od 2005. do 2012. godine, u više faza, građevinski, restauratorski i konzervatorski radovi na blizu hiljadu kvadratnih metara prostora finansirani su sredstvima Pokrajinske vlade AP Vojvodine u iznosu od oko devedeset jednog miliona dinara (približno 630.000 evra u tadašnjoj vrednosti).

Radove su izveli vrhunski konzervatori, a enterijer u postsecesionističkom duhu, sa dekorativnim motivima preuzetim iz srpske srednjovekovne arhitekture, u potpunosti je urađen po originalu. Svaka brava, svaki vitraž, svaki fragment slikane ornamentike vraćen je u stanje koje odgovara onom iz 1909. godine. Svečano otvaranje obnovljenih prostorija održano je u maju 2015, u prisustvu predsednika Pokrajinske vlade i episkopa budimskog.

IX — Danas

Tekelijanum u našem vremenu

Posle Hilandara, Tekelijanum je najveća srpska zadužbina izvan matične države — a ujedno i najveća srpska kulturno-prosvetna institucija u inostranstvu. Danas njime upravlja Patronat, na čijem se čelu nalaze dva kopredsednika: episkop budimsko-temišvarski i predsednik Matice srpske. Vlasnik je Eparhija budimska SPC.

Glavna namena zgrade ostala je verna zamisli svog osnivača. U internatskom delu, na trećem i četvrtom spratu, žive i uče učenici Srpske osnovne škole i gimnazije „Nikola Tesla“ iz Budimpešte — deca iz sentandrejske okoline, Vojvodine, Republike Srpske i drugih delova Srbije. Svečana sala, koja je do 1864. bila sedište Matice srpske, i dalje se koristi za svečane skupove, izložbe i predavanja. U holu je postavljena stalna izložba portreta članova porodice Tekelija, dar Galerije Matice srpske. Posle sto sedamdeset sedam godina neprekinutog postojanja — makar i sa dugim prekidom — zadužbina Save Tekelije nastavlja onu misiju koju je njen osnivač upisao u osnivačku povelju: da srpskom narodu bude kuća učenosti i duha, izgrađena od kamena, ali još više od knjiga i od svetlosti koju daje obrazovanje.